Zato va Ronjgeh nismo mogli preskočit ni 95. rojendan novjanskega barda čakavskega pjesništva Davida Kabalina, ni, na žalost, prvu letnicu od kako ni s nami. Saki ki ga j' poznal zapametil ga je po nečeren. Neki po verseh, neki po govorenjeh, neki po knjigah, a neki po lepen i srdašnen smehe. Jas ću ga va spomeneh zadržat kako čoveka z najlepjen glason kega san prvi put čula da recitira svoje pjesmi va Žminje kad mu j' bila tiskana knjiga "Kolo mažurani". Bila su to vremena kada su se i Čakavski sabor i čakavski zajik probijali i skroz rožje i skroz gložje, ma su obastali!

Va pasana leta oštajonali su se i Sabor i zajik. Va ten su mu najveć pomogli judi od pera kot ča j' bil Daša, duša vinodolska i duša Matetićeve kuće od prvega dana. Nikad se ni ugnul delu dokle se j' obnavjala stara kuća i postajala mesto kade te se pul ognjišća nahajat judi od pera i muziki. Prvi tajnik, potle čuda let voditelj i ravnatelj, bil je Matetićev školan i Dašin prijatel maestro Dušan Prašelj. Njigovo delo nastavil je današnji ravnatelj Darko Čargonja, ki j' organiziral i ovu večer i otprl ju z nekoliko lepeh spomeni na pasana leta i dragega poetu.

Na više od trejset let prijatelevanja s Dašun domislel se i Ivan Jardas, jedan od prveh va kunpanije ki su va Matetićevu kuću vrnjali živjenje. Skroz sa pasana leta ni bilo okupjanja ni fešti, a da se ni čulo i Dašino govorenje.

Kako je pjesnik i srcen i dušun pripadal svojmu gradu, h Ronjgon su prišli ovu večer poštimat ga njigovi kanturi i sopci z KUD-a "Ilija Dorčić". A z semena Davidova niknule su i tri krepke mladice, tri sini. H Ronjgon su prišli dva: Miran i Vanja. Š njimi i vnuka Ana, pravnuk Dan i Krunoslava, vnuka od brata Srećka. Saki od njih je prestavil Dašu na svoj mod. Neki kako oca, drugi kako nonića, pranonića al barbu. Sin Vanja pročital je zapisani spomeni, sin Miran domislel nas na dve najstareje očeve pjesmi, napisane zdavna. Dan i Krunoslava su nan pokazali kako se va Vinodole recitiraju Dašini versi, a kako to delamo pul Ronjgi pokazale smo Marija Trinajstić i jas.

Unuka Ana Kabalin zaprla je ovu lepu i teplu večer kanton.

Oživela je spomen na "Ognjišće", na MIK i Tonija Kljakovića pa smo si š njun od srca kantali. Pjesma je preživela i nadživela seh i sa leta pa danaska i daje friška dura kot da je pisana čera. Takove su i se one Dašine pjesmi ke su va muziku obukli Ivan Matetić Ronjgov i Boris Papandopulo, Josip Kaplan i Duško Prašelj, kako i se one ke su tiskane i va nekoliko antologij. Daša je svojen delon zavredil i Nagradu Grada Reki i Nagradu Grada Novog Vinodolskog, a najveć se veselil Nagrade Drago Gervais aš je s Dragoton va vreme od mladeh dan bil i prijatel i kunpanj. Da je bil i član Društva hrvatskih književnika ne rabi ni reć.

Saka dušica ima stinj,

za čakavsku besedu

stinj je Žminj.

David Kabalin al Daša Vinodolski kako smo ga od jubavi zvali, rojen je 1918. leta va Noven kade j' finil osnovnu školu. Srednju je hodil va Senje i na Sušake, a fakultet šumarstva finil va Zagrebe. Čudno je kako j' čovek s pomorske familije šal na šumarski fakultet, ma je. "More i brodi, pomorsko delo i živjenje odvavek su mamili oca", povedal nan sin Vanja. A videt je to i z nekeh spomeni keh je Daša zapisal pred više od pol veka, a dogodili su se pred osandeset i više let kad je bil frkalas.

Otac mu je plovil na brodiće ki j' držal vezu z Rekun i Vrbnikon. Malega bi ukrcal na brod va Novon pa bi skupa plovili do Vrbnika i nazad. Mali je vas srećan naslišal oca, ki mu j' povedal i pokaževal kuću preko mora va koj ga čekaju mat i mlaji brati Franjo i Srećko. Kućica gledana od spod Vrbnika zgledala je tako mića i sićušna kot suzica...

Vreme je bilo drugačije i puno puti nevajato.

Ni bilo ča zbirat. Trebalo je oca poslušat, ki mu ni dal da gre na more pa je zato more zavavek ostalo njigova vela jubav. "Mornari hrabri ko legende glas..." napisal je negdere za vreme Drugega rata, a dva je rata Daša preživel, i pjesma je postala himna našeh pomorci. Ale žeja za moren, nezrečena i nikad proživjena, ostala j' zapisana va verseh i lahko ju j' nać va bilo koj njigovoj knjige. Jedino je ona mila i muška jubav ostala va nikad objavjenoj knjigice, ku za spomen čuvaju njigovi sini, a pisana je z rukun i zove se "Naša Ljubav". To je štorija od sakidajnega živjenja sa Sonjun, ka mu j' podarila tri sina: Juricu, Vanju i Mirana.

Pjeskaju ruki, smeju se obrazi.

Sako toliko Miran otare suzu. Spomeni se bude. I ni lahko. Aš Daša ni bil samo dobar otac. On je bil i vrstan čovek od pera. Zad njega je ostalo šesnajst objavjeneh knjig i mora rasuteh verseh po novinah, časopiseh, antologijah i zbirkah...

"Književnik je David Kabalin po mnogo čemu bio iznimna figura našega književnog i kulturnog prostora. Trajanje, postojanost, nazočnost na kulturnoj i književnoj sceni više od pola stoljeća, a pogotovo zadnjih nekoliko desetljeća, samo su neki od elemenata koji njegovu književnu osobnost čine prepoznatljivom i nezaobilaznom. Njegovo nastojanje na čakavskom govoru, varijetetu, zajiku, njegovo kontinuirano cizeliranje, dotjerivanje/dopisivanje jednoga mikrokozmosa (ili ako smo precizniji, primorskog, posebice novljanskog), prepoznatljivih i posve određenih vrijednosti, kako se to danas veli - tradicionalnih, čini nam neobično bliskim jedan uređen svijet, pomalo marginaliziran u kontekstu globalnih pojednostavljivanja i ujednačavanja i nastojanja da se usputno dokinu posebnosti koje su velikim dijelom određenog identiteta. Dakako, tu jezik/zajik nije samo sredstvo razmjene, sporazumijevanja, komunikacije, on je život, on je svijet, on je povijest, on je zbilja, on je prepoznatljivost, on je svakolika opstojnost. U njegovoj slojevitosti iskazuje se bogatstvo okruženja i svijeta. David Kabalin je desetljećima na tom tragu sazdavao jedan poetski svijet koji supostoji onome stvarnome. U tom je pogledu bio meštar, reklo bi se da su mu pozne godine, barem čitajući njegove rukopise zadnjih nekoliko desetljeća, donijele ne samo dodatnu smirenost već i jedinstvenu odmjerenost kojom je slagao poetske retke. Taj njegov poetski svijet koji na okupu drži, neki bi rekli, ponekad pomalo nostalgični miomirisi primorskog prostora i "zvuci domaćega kraja" (Tu sopu mile naše sopile, tu bura grmi, od tuda smo mi), u kojem je njihalo, dakako, uvijek između žitka i cimitra, posve dobro funkcionira. On, naime, izrasta iz onog što prethodi, on se ne gradi na pukoj prošlosti već na bogatoj baštini, na ispisanosti, pa i vlastitoj, pomalo glagoljaškoj, pa kad je suočen s neminovnošću globalnoga "otopljavanja", on ostaje i zatiče se u svoj uređen i začudan poetski mikrokozam," rekal je ovu večer Ljubomir Stefanović, knjiženik ki je - ne pročital, nego prostudiral - si Dašini versi i uredil najveći broj njigoveh knjig i na kraje, ki najboje pozna saki Dašin vers. Aš, kako drugačije razumet kad jedan književnik za drugega književnika reče da je Daša "taj svijet gradio iz knjige u knjigu, ustrajno dograđujući i potvrđujući njegov "raison d'etre" i da je svaki njegov rukopis uvijek bilo ponovno sažimanje, kompletiranje/dopisivanje svojevrsnih, rekli bismo vrsnih minijatura na tom poetskom štafelaju sazdanom od mirisa primorskog podneblja i ljudi..."

I to me opet vrnulo onoj Dašinoj štorije o tri vile suđenice, ke od pol noći do prvega glasa od peteha, rojenoj dece nakažuju živjenje.

Prva je vila Pomorkinja... "izronila iz duboke pučine i dalekog u noći usnulog vala. U kosama imala je utkane halugice i alge, oči poput mora plave, kose zlatne poput pijeska na sprudu a glas joj je šuštao kad val kad se po žalu toči..."

Je ta vila 'šapatom pučine' odredila da Daše va duše caruje more, da mu va verseh počiva jubav, da mu v očijah blešći lepota, da mu v ušijah odzvanja mantinjada novjanska?! Ako je, neka je! Storila je dobro delo!

Cvjetana Miletić