Da j' bilo naručit, ne bi bilo bojega vremena za poć po jenu zvončarsku štoriju. Najprej se j' nebo zaškurilo, pak je počel daš, pak se j' daš počel mešat snegon, a vozeć po Lisinsken pute za va Gornji Rukavac storila se j' snežna bela koltrina skroz ku se ni videlo ni prsta pred noson! A ni vetra ni sfalilo. Vreme jušto takovo kakovo zvončari va svojeh pohodeh i moraju poć rastirat, kako bi opet procvatlo mlado živjenje! Se po regule!

Zapisano je kako na našu stran zvončari nose klobuki namesto prastare životinjske maškari od kada su prišli „... Taljani mej dvemi rati i zabranili zvončaron nosit maski ... zač pod maškarun je čovek mogal ubit, a ne bi se znalo ki je ...“ A zvonci su pustili nosit.

I tu počne još jena štorija od krepat ma ne molat! Ne more bit maškara, ma more bit neč drugo ča će se stavit na glavu. Aš zvončar ne more ne bit! On mora bit! Pak od onda zvončari zapadnega dela Kastafšćini nose klobuki okrunjeni šparužinun i z rožicami načinjenemi od krep karti.

Vozeć se tako skroz belu snežnu koltrinu nisan ni znala da su me uputili va pravu zvončarsku kuću, h legendarnemu Jurezu, Darkotu Sušnju, čigove fotografije krase se knjigi od našeh zvončari i da ću dobit i originalnu i najboju moguću poduku od krabujosnic.

Nonotu Jurezovemu i none Anke pune su ruki dela. Aš je trebe vnuku storit krabujosnicu, aš mu j' ta drugi dan poć zvonci nosit za Miću zvončarsku smotru ka je ovo leto va Rukavce.

Ne more se ta krabujosnica okrunit prez nonineh rožic. Aš ako i su je zvončari morali sami storit, ženske ruki su vavek delale rožice. Tako j' bar bilo v Rukavce: finejen i lagjen žensken rukan je spadalo finejo delo i pomagale su grezejen i tešken mušken rukan.

Poseli smo se za pun stol: krabujosnica j' stala za dofinit ju, va plitvoj škatule već su bile parićane rožice od harti, na tace kafe i čaj i sok i slatkega. Cela kumpanija bela i vesela, toliko da meštar od krabujosnic i zvončari ni z ruk pušćal krabujosnicu, da san v naručaj stisnula boke od harteneh rožic kega mi j' zajeno zručila gospa Anka, a meštar od slik zručil je i promenil, koliko si si z okon maknul, svojo slikaćo orude za jenu pravu pusnu rožicu. Od harti.

Darko Jurez je počel povedat se kako gre po rede:

„Nekad je saki zvončar moral znat storit svoju krabujosnicu. Ona se dela na praven mušken klobuke od pana. Najprej se na rub od klobuka (obod) mora zašit črjena roba od fudri. Ona se lašći kako da j' šaten (saten). Skupa s ten obrubon se zašiju i dva vezi sake strani klobuka, s kemi će zvončar krabujosnicu vezat pod svojun bradun.

Onda se okol tega ruba najprej stavi dolnji sloj od šparužini. Zaten se šparužinu gusto križa po klobuke, z jenaga kraja popreko na drugi kraj klobuka. Z jenun malo većun iglun i z tanjen špagon se šparužina zašiva za klobuk. Z iglun se skroze probada, aš mora bit dobro fermana da ne bi pala. Se to delaju muške ruki, aš ni baš lahko šit s ten špagon po debelen klobuke. Šparužina je zelena podloga za rožice ke se pokle stavjaju, Pridu okrunjene zelenilon i onda to lepo zgleda, kako kad ih je i va saken drugen zelenile lepo za videt, va trave, na ravnice.

Onda se stavi šibi, danas se stavjaju tri, a nekad se j užalo stavit i pet. Srednja je duža, a one po strane su dve malo kraće. Ova duža ima okol 45 centimetar. Šibi su već obmotane va zelenu hartu i s pupčići. Stave se spreda na čelo od klobuka, va sredinu, i zašiju se.

Zaten se rožice vežuju za šparužinu. Rožice se store na tankoj žice ka se s prsti more svijat i s tun žicun se saka pojedina veže za šparužinu. Isto se naprej okol ruba od klobuka stori kot krunčica od rožic, dosta gusto. Zaten se se okole i proti vrhu od klobuka rožice stavjaju malo na reje, tako da se vidi šparužina mej njimi. Ja stavin 35 rožic. Rukavačka krabujosnica ima rožice seh vrsti, od garofuli do šipki i drugeh sorti rožic. Rožice su na si kolori. Od črjeneh, narančasteh, žuteh, roza, beleh do šatiraneh i modreh. Ma njih je manje, ka tr ka je modra mej semi drugemi kolori. Morda zato da ne prezame drugi kolori.“

Nono Jurez je rožice već finjene veževal za šparužinu a nona Anka nan je dopovedela kako se delaju i šibi i rožice. Aš ona ih dela, pak to najboje i zna.

Poveda ovako:

„Za šibi se gre odrezat od žukvi, a za pupčići se odrežu kvadrići od krep harti, okol pet do šest centimetar, presavijaju na trijangul i zamotaju tako da zgledaju kod pupčići. Prvi pupčić se stavi na vrh šibi i malo s tankun žicun ferma, da se zelena harta, s kun se žukvu zamata, ne vrti. Zavijajuć zelenu kartu okol šibi, sakeh pet do sedan centimetar reduć od vrha šibi proti zdolun, stavjan po jedan pupčić ki je na tankoj žičice. Zamotan ga zelenun hartun i tako ostane ferman za šibu, da ne more past.

Rožice se moru delat sakakove: šipki, garofuli, al pak obične rožice. Ma ja najviše volin garofuli. Nekako su mi najlepši. Za rožicu storit rabi traka od krep karti odrezana na okol 6-7 centimetar presavija se dokle ne pride na jeno dva centimetra širini. Onda se od pol tega svitka proti vrhu karta ostriže na kapicu tako da zgleda kod pol latice. Ako se dela garoful, rub latice se malo nareže da zgleda kod zaspraven, a ako se dela rožica onda se pusti bez narezat. Kad se karta razvije, latice se malo zaviju škarami da lepše zgledaju, a još se malo i sredina latice rastegne mej prsti da se dobije prirodnu formu.

Kad se to se stori rožica se počne motat. Najprej na usko da se dobije pupak va srede, a onda pomalo na šire počnu se slagat latice jenu preko druge i tako do kraja. Reče se da se rožice trebe nagajat (ugađati) ako će bit lepa. Na kraje rožicu na dne ferman s tankun žičicun ku se zamota va zelenu kartu da zgleda pofinjeno i kod zaspraven i s kun se pokle cela ona fermuje za šparužinu na klobuke. Stavin rožicu i na saku šibu, a rožicu nose i kapoti od zvončari na svojojmonture. Tako se pozna ki su kapoti od zvončari ki paze na zvončarski red. Ni potreba iskat ih, zajeno ih je videt.

Za saku rožicu storit rabi mi okol deset minuti. Dokle odrežen kartu, prestrižen, koliko motan, namotan i vežen na dne žičicun. Kad bi se delali šipki po starinski laticu po laticu i navijalo jih z iglun za plest onda bi rabilo i čuda više aš toj velo delo,ma sačeren ča j' lepo rabi poštentat.

A ki nas je vadil? Od starejeh ženskeh smo se se navadile, ja od naše materi i teti. One su pak povedale da ih je užala vadit i neka Tometova učitejica ka ih je vadila i štikat, pak i te rožice delat da budu čin lepše.

Povedale su i da su se užale nać skupa, nekoliko ženskeh, noni, hćeri, nevesti, ke su delale rožice za krabujosnicu, pak su se zabavjale delajuć i kantajuć i povedajuć, pomoruć jena drugoj. Nekako njin je va kumpanije šlo brže, delajuć su se i stare štorije od užanci povedale. Najviše su se nahajale va stareh zvončarskeh familijah kade su i ženske bile jako za pust i užanci, kod ča j' (v) Rukavce užala bit Marija Dundićeva."

I tako smo malomanj dve ure gledali i naslišali kako nona i nono povedaju i delaju krabujosnicu. Se dokle ni prišal vnuk Andre. Pak je nono vnuku stavil krabujosnicu na glavu, zavezal mu ju pod bradun, pogledal ga malo seh stran da vidi ako j' delo dobro odbavno i vnuk je počel pozirat. I dobro mu j' to šlo, kako ča morete i sami videt i kako ča će mu poć i zvonci nosit na pusni ponedejak va kućeloven komune i na pust va Rukavce.