Ovako, nisam od juče da ne vidim neznanje, da ne vidim odvajanje od suštine, odstupanje od života i topline.

Društvo kao da se nalazi pod opsadom iz svemira, kao da smo u procesu ubrzane okupacije, kao da se beži ispred zraka smrti okupatora iz daleke galaksije. Kao da nam se svakoga sekunda oduzimaju jedan po jedan resurs, polje po polje, deo po deo slobode - zato brže bolje svako ko se probudi ujutru javlja celom svetu preko kanala šta je uradio, kako se oseća i šta planira.

Sve kratke vojne informacije, izveštaji u brzini, planovi dnevni, želje bojažljivo male. Nervozno se žuri pred nišanom izobilja Interneta. Nema čoveka kojeg nisu zaboleli stomak i glava pred kapitulacijom ovog najvećeg izobilja od svih. Pobunjenici, oni koji su odbili asimilaciju, ostali su tupi i glupi, sami sebe su proterali sa polja digitalne udobnosti. Licemerno - svim pobunjenicima ma koliko bili tvrdi, je pucano u čelo izobiljem. Svi smo ostali bez vremena i prostora.

Šta nam je okruženje - realizacija ničega, u rekurzivnoj smo petlji potpune ironije 

Ironija u koju smo kao u hladan plastelin danas nagurani, je potpuna. Tragično je i smešno gledati humanoide koje trče u lepo organizovane redove za oduzimanje slobode. To dvoje (suze i smeh) obično idu ruku pod ruku.

Svet ljudi je toliko uzak, i sužava dalje da jedina sluz koja curi iz njega je očaj. Prečišćena esencija kosmičkog očaja.

Jedna vrednost/sposobnost po pravilu nam uvek inhibira onu drugu. Ako ne, onda sagoreva "nadarenog" borca koji jurca iz krajnosti u krajnost. I svi ti odvažni i "hrabri" su osuđeni na očaj pred inertnošću svoje prirode. Tragično? Ne, ironično, a?

Naravno da je tužno i tragično gledati dole u energiju koja se koprca u blatu klopke sopstvenog magnetnog polja.

Zašto je toliko teško videti mir?

Zašto je toliko teško videti mir (i ostati miran)? Prihvatiti mir? Dati mir? Braniti mir. Mirom. kako drugačije?

Neko bi komentarisao sada "Lako je tebi da melješ sada - kao braniš mir mirom, treba da se brani mir mirom, sada kada si preživeo. Kao zaključuješ da tako treba". Da to je logična opaska, međutim hajde razmislimo - kada mir nije bio odbranjen mirom? Zar ne bi bilo kul pobediti mračne sile bespoštednim davanjem svih naših života za mir. Mrak bi ostao sam. Bez pogleda iz čistih očiju na sebi, mrak ne postoji. Tako se mrak za uvek uklanja potpunim - mirom.

(Jao, kakav sam folk pevač. Redovno upadam u zamku etike borbe dobra i zla, al' hajde nisam supermen, nisam above. Oprostiću sebi i vi ćete meni.)

U redu, posle plitkog zagrevanja i etiketiranja digitalnog doba crno-belom okupacijom/tragedijom, i razmetanja mirom nemam više kredita za plitke manipulativne opaske. Čekaj, pa to za digitalno doba nije crno-belo? To je crno-crno. Taj mir jedino izvlači stvar malo.

Fotografije: Hunter Luisi (Desert Garden)