Podižem pogled. Grudi joj odskaču, sinhrono, svaka na svoju stranu. Blizu je. Znam.

Ćutim o tome. Odbrojavam. Čitao sam dosta na tu temu.

Skida se sa mene, zaključava vrata kupatila i zvuci trupkanja malih stopala prestaju. Minutima me već kopka šta radi. Stojim u predsoblju, punih muda, gledam u polu svučen kurton. Osećam kako se suši i pušta miris gume. Osećam kako me noge ne služe. Butine su mi zategnute do pucanja. I dalje sam u erekciji. Besan sam. Uvek sam besan kada ne svršim.

Punim čašu i gledam u zamagljeno ogledalo. Vidim čoveka nadrkanog kurca kako ispija vodu... Ne osećam se dobro. Nisam toliko obdaren da bi mi se sva krv sjurila u kitu, ali ozbiljno razmišljam da se onesvestim. Onemoćao sam. Srce mi kuca prebrzo. Čujem kako njena zla vagina pušta moj miris niz novobeogradske cevi.

Šum se pretvara u izrazito nesnosan i jak zvuk. Ne umem da ga umirim. Vrti mi se. Fljusnuo sam ono malo vode po sebi kako bih se doveo u red. Natapkavam iz ušiju i trljam grudi dok napolju Hijene slave pobedu nad Javorom. Njihove primitivne pesme me izludjuju. Razmišljam da otvorim fioku, uzmem tastov CZ 99 i pobijem par ljudi pre poslednjeg objavljenog datuma smaka sveta.

Uspevam da ubedim sebe da sve što treba uraditi je pokriti se ćebetom i uključiti televizor.

- Budi jednostavan idiote. Ne komplikuj. Šaltaj kanale. Pričaj sa cigaretama. Pokušaj da popraviš roletnu.

32 podjednako loša kanala. Najava meča Kličko – Mormek. Mogući pedeseti nokaut šampiona. 12 minuta do početka borbe. Još 720 sekundi navijačkih pesama, samoubeđivanja, trupliranja glasova, čekanja da šećer i voda odrade posao, da butine popuste, a ona legne kraj mene i završi započeto. Čujem kako započinje tuširanje.
Ako sve ide normalnim tokom, izaći će kroz pola sata, zapaliće cigaretu posle koje bi trebalo da me napadne. Očekujem ili da umrem ili da svršim pa umrem. 10 minuta do početka borbe. Treba ostati miran i spremiti se za napad. Pojačavam tv na maksimum i halapljivo otpijam vodu. Ruke mi drhte, jedva podižem čašu i krljkam, voda mi kreće na nos. Zaboravio sam kako se guta. Ne osećam mišiće grla. Pokušavam da povratim kroz pocepanu roletnu. Usmeravam pogled na fioku iznad pištolja. Moram da pronađem nešto za smirenje.

4 minuta do spektakla u Dizeldorfu. U teškoj sam paranoji.

Nalazim kapi valerijane i leksilijum. Nisam siguran da li treba da ga progutam. Sve što vidim je crveni trougao u uglu. Bensedini, lorazepam i bromzepam imaju taj trougao. Pre par sati sam popio čašu vina i 2-3 čašice rakije pa oklevam da uzmem dve od 3mg. Sipam 30 kapi valerijane u vodu i pijem. Ne podižem glavu. Otvaram širom oba prozora, stišavam tv, vagam da li da legnem ili da šetam po sobi. Kada bih bio gluv. Makar na sekund... Komentator sa oduševljenjem prenosi atmosferu otvaranja. 50.000 uspaljenih duša.

Trnem. Nozdrve su se osušile, listovi i bicepsi nabrekli, krvotok nalik autoputu, krcat i glasan. Toplo je.

Previše je toplo. Dva nevidljiva čekića čvokaju mi potiljak. Nevidljivi čovek na stolici želi da se približim prozoru i ubedim sebe da skok sa četvrtog sprata nije rešenje. Govori mi da je poziv hitnoj pomoći proćerdan impuls. Verujem mu.
Nevidljiva žena ga poziva, on mi se veoma snuždenim glasom izvinjava i odlazi. Gađam papučom mesto na kojem sam ga prvi put ugledao.

Mormek kreće silovito, ali Ukrajinac smiruje nalet prednjim levim. Francuz nije došao da izgubi, to se odmah vidi. Počeo sam da imitiram eskivažu i da gađam rukom zamišljen, nebranjen bubreg. Desni kratki kroše. Bravo,momče! Definitivno imaš problem.

Otvorio si se previše u stranu, otkrio si bradu i spustio levu ruku – reče mi matori Lorens. Kakvo ime za Alžirskog emigranta... Naglo grlim protivnika i podižem teme ka njegovoj bradi kako bih sprečio kontru i nekako se sabrao. Stežem ga svom snagom. Loše sam isplanirao tu seriju od tri vezana.

- Lorens, zar tvoj otac nije Englez, a majka Alžirka? Odakle ti to glupo ime?
- Inače sam Francuz – odgurni se i plasiraj levicu u grudi. Skoči u stranu i napadni mu rebra ponovo.

Mormek je u svom ćošku bez vidljivih povreda lica, ali umoran. Moja runda je počela 40 sekundi kasnije. Dobro sam pripremljen, ali dišem kratko. Udarac iza uveta me vraća u fikciju. Noge mi gore. Pod je klizav. Ne mogu da izađem iz klinča.

- Smiri se i diši. Načeo te je veoma brzo. Skoncentriši se.
- Ne brini, Lorens. Umem da istrpim batine.

Krenuo sam jako na njega. Mrzim ga. To nije dobro. Spustio sam se za nekih 20 cm i nagnuo ka njemu. Bombardovaću mu telo i iz skoka ga nabosti u čelo. Počinjem. Ovaj put je odlično pokriven. Uzvraća mi gotovo momentalno, ali me njegovi udarci ne pogađaju. Brži sam. Izvijam se i iz leđa vučem desnom. Ne razumem zašto sam na podu. Leva strana mi je u grču i borim se za vazduh. Skot me je udario u srce. Vidim da se buni jer je verovatno diskvalifikovan, ali to mi sada nije preokupacija. Borim se sa sobom na do sada neviđen način. Čujem da je Kličko deklasirao Mormeka. Lorens pokušava da me okrene na stranu i izvadi gumu iz usta.

- Treba mi ta guma ,matori. Ovo čudo udara i ne misli da stane dok mi ne probuši vilicu. Samo ne znam zašto me srce toliko boli. Osećam kako se cepam iznutra.
- Umukni, mali. Uzmi telefon i nazovi hitnu pre nego što te mala nađe onesvešćenog.
- Imaš pravo, matori.

... Glas te sredovečne žene nije išao uz petak i brza, podivljala svetla na raskrsnici kraj devete gimnazije. U njenom glasu nisam mogao da osetim bog zna šta. Dobro veče - rekla je i zastala. - Recite?
- Ja se izvinjavam što zovem ovako kasno (slušam sebe i ne verujem), nije mi baš najbolje.
- U čemu je vaš problem? Koliko vam je godina?

Došlo mi je da joj ispričam ceo život. Nakon opisa simptoma zaključila je da je reč o blažem napadu panike i da će jedan leksilijum od 3mg rešiti stvar. Do tada da se trudim da razmišljam o nečemu lepom. Prekinuo sam vezu i pokrio se ćebetom. Nisam uspeo da nađem nijednu lepu stvar.